Ako gledamo na disanje kao na automatski fiziološki proces razmene kiseonika i ugljen dioksida, to verovatno govori da se uopšte ne bavimo temom disanja, što je sasvim u redu.
Međutim, ukoliko temu disanja uzmemo u obzir u kontekstu ovih 7 esencijalnih činjenica o disanju, shvatićemo (eventualno) da je učenje kako treba da dišemo nesumnjivo jedan od najvećih darova koje možemo da podarimo sebi. A evo i zašto:
Priroda života se najdirektnije i najasnije ogleda kroz pokret disanja. Zato je toliko važno kako dišemo. Jer, ako nešto direktno utiče na kvalitet našeg života, onda je to svakako dobro/pogrešno disanje.
Bez obzira što je ovo živa istina, ipak, kod većine nas disanje, kao i život, nije baš tako jednostavno i, samim tim, ni uzbudljivo. Ključni razlog zašto je to tako leži u nevoljnosti da dopustimo životnoj energiji – živosti – da nas pokreće kroz disanje. A to je samo posledica straha od otvaranja i opuštanja – tj. življenja u skladu sa promenom, ili prirodom života i disanja.
Ovo najbolje možemo da osetimo ako (npr.) držimo bebu, ili mačku, u naručju. Isto tako, to možemo da osetimo i u našem slučaju kada smo potpuno otvoreni, opušteni i radosni. Inače, fakat govori da uglavnom vršimo kontrolu nad pokretom disanja. I, opet, to je upravo refleksija nesvesnog pokušaja da kontrolišemo iskustvo ispoljavanja života kroz slobodan tok fizičkih senzacija, emocija, misli, perspektiva i delovanja.
Ako malo bolje osmotrimo, videćemo da je pauza nakon izdaha mesto u kome vlada savršeni mir i prirodna harmonija. To je centar iz koga se prirodno i refleksno rađa udah, a sa njim i inspiracija i sve drugo, svaki put kada izdahnemo smelo i potpuno.
Nažalost, pošto je većina nas ubeđena da je udah, ili uzimanje vazduha, važnije od izdaha, tj. puštanja vazduha, imamo tendenciju da grabimo za vazduhom i pre nego što ga stvarno pustimo. I to je ono što (po)najviše remeti prirodni ritam disanja, kao i fizičku, emotivnu i psihičku reavnotežu.
Telo i um su kao štap sa dva kraja. Jedan (vidljivi, ili grubi) deo štapa je telo, a drugi (nevidljivi, ili suptilni) deo je um. A pošto je disanje suptilnije od tela i grublje od uma, ono je most između njih. Disanje integriše telo u umu i um u telu, tako da budu jedan entitet.
Stoga, ukoliko ne dišemo kako treba, samim tim, to direktno remeti harmoniju između tela i uma, ili srca i glave.
Kada izdišemo potpuno i beznaporno, ne samo da omogućavamo pauzi nakon izdaha i slobodnom udahu da se dese, isto tako, potenciramo totalnu relaksaciju, radost, entuzijazam, mir i blaženstvo.
Ako obratimo pažnju na svoje disanje, a pogotovo kada smo pod stresom, verovatno ćemo otkriti da skoro zaboravljamo i da dišemo. Ako (još) malo bolje istražimo, otkrićemo da nam je zapravo problematičan izdah – tačnije, druga polovina izdaha. To je ono što mi ne dopuštamo da se desi potpuno i beznaporno. I, dabome, to nas skupo košta.
Ovo je najveće čudo i magija disanja. I to je ono što su isticali – ponajviše kroz meditaciju – u svim istočnim tradicijama.
Sjajna vest je da svesnost disanja možemo da negujemo uvek, šta god radili i gde god se nalazili. Jedini preduslov je voljnost da budemo prisutni u telu od vrata na dole i da dopustimo procesu disanja da se harmonično odvija kroz sve tri faze – tj. udah, izdah i pauza – mimo naše volje.
I, na kraju, kao što reče jedan od najrelevantnijih stručnjaka za disanje Dennis Lewis: “Proces disanja nam pokazuje kako da pustimo staro i otvorimo se prema novom. Ono nam nudi intimni prolaz u sebe, u realizaciju ko i šta smo mi stvarno.”
Dakle, kao što vidimo, disanje je mnogo više od običnog disanja – ono je, kao što reče Leonard Orr, osnovna moć tela i uma u fizičkom univerzumu.“
Još o praktičnom radu na disanju, možete da pogledate: OVDE
Namaste!
Peđa Gnjatić
Ako vam se dopao ovaj blog post, podelite ga sa svojim prijateljima.