3 najmoćnija razloga koji će vas garantovano održati u jogi na duže staze

“Uživanje je nešto što hronično odlažemo za neki drugi put koji obično nikad ne dođe, pošto sada i ovde uvek (i zauvek) imamo preča ili pametnija posla.”

Na joga prostirku može da nas dovede, kao što je dobro poznato, i najveća glupost. I njoj svakako veliko hvala zbog toga. Međutim, ako u međuvremenu ne otkrijemo dovoljno moćne i valjane razloge koji će biti okosnica našem posvećivanju jogi dugoročno, nema te sile koja će nas održati na joga prostirci.

Istražujući jogu zadnjih 25 godina, došao sam do iskristalisanog zapažanja šta je to što ima moć da nas inspiriše  i održi u jogi na duže staze, a to je:

 1) DISANJE – zato što mi inače gotovo da ne dišemo

Ono što krasi stil života većine nas u današnjoj digitalnoj eri je besumučno sedenje ispred kompjutera, TV-a, u autu, itd. I to je glavni uzrok hroničnog zanemarivanja jednog od osnovnih nagona – nagon za fizičkom aktivnošću, između ostalog.

Imajući u vidu da je disanje najvitalniji i otud najvažniji fizički i energetski aktivni proces koji je neophodan, iz trenutka u trenutak, za optimalno funkcionisanje kao fizičkih sistema tako i emocija i uma, kada sedimo prikovani ispred monitora, mi jednostavno zaboravljamo da dišemo. A to ni malo nije dobro, zato što nam u tom slučaju disajni mišići atrofiraju i disanje postaje hiperventilirajuće dahtanje koje je jedva dovoljno da nas održava u životu, ali ne i učini da ostanemo vitalni i zdravi.

Brojne naučne studije su pokazale direktnu vezu između siromašnog i nepravilnog disanja i podložnosti raznoraznim poremećajima poput: anksioznosti, hipertenzije, hroničnog umora, napetosti, glavobolje, malaksalosti, depresije, srčanih i asmatičnih problema, pa sve do najtežih psihosomatskih bolesti.

Zato je joga jedan od fantastičnih protivbalansa urbanom sedalačkom načinu života. Jer,  praktikujući jogu učimo kako da dišemo punim plućima na način za koji smo originalno dizajnirani. Takvo disanje, za razliku od praznog hiperventilirajućeg dahtanja, nas revitalizuje i isceljuje tako što nam oslobađa energetske blokade u disajnim prostorima u celom telu i nadoknađuje glad ćelija za životnom energijom.

I, što je najvažnije, joga nam pomaže da naučimo da dišemo svesno, beznaporno i slobodno i u svom svakodnevnom životu, što je presudno u nameri da budemo neprekidno živahni, prisutni i inspirisani, umesto umrtvljeni, uspavani i mrzovoljni.

2) VRAĆANJE KUĆI – zato što mi skoro nikad nismo prisutni

U današnjem visoko stresnom svetu većina nas (sa zapada) živi, a da toga nismo ni svesni, u jednom autsajderskom – ili van sebe – stanju.

U kontekstu fizičke prisutnosti, to znači da jednostavno nismo prisutni u svom telu od vrata na dole – osim za vreme bola ili većeg zadovoljstva – te tako ni na zemlji, tj. našoj bazičnoj kući.

Drugim rečima, mi živimo kao da nemamo telo pošto ga čulno gotovo da nismo ni svesni, baš kao ni zemlje koja nam daje kontinuiranu fizičku i energetsku podršku i kontekstualni smisao za delovanje i življenje.

Ono što ide ruku pod ruku sa autsajderskom odsutnošću je:

• Hiperventilirajući način disanja koje čini da se gravitaciono težište (disanja) premešta tamo gde mu svakako nije mesto, a to je oblast gde su sekundarni disajni mišići, tj. gornja leđa i grudni koš, ramena i vrat. To disanje je kao da viljuškom pokušavate da iskopate rupu – prosto neadekvatno, neverovatno naporno i frustrirajuće.
• Dominantno prestimulisan simpatički nervni sistem, a pogotovo njegov beži, bori se, ili sledi se odgovor u ponašanju i akciji.
• Hronična parališuća napetost, a pogotovo u glavi, vratu, ramenima, dijafragmi, stomaku, karlici i perineumu.
• Podložnost emotivnoj reaktivnosti na sve i svašta što nas kao ugrožava, ili samo preti da će nas ugroziti.
• Dominantna poistovećenost sa delom uma koji konstantno projektuje (još jedan…) sledeći cilj koji treba dostići, ili prepreku koju treba prevazići, tako da nije ni čudo što nismo prisutni.
• Tendencija odlaganje sreće i uživanja – za drugi put, ili za (malo) sutra.

Sve ovo gore nabrojano bismo mogli da okarakterišemo sa tri reči, a to je – ludilo civilizovanog čoveka.

Upravo nam zato i treba joga i slične veštine da bismo stali na kraj tom ludilu.

I jedna od ključnih stvari koja nam pomaže u tome je učenje kako da dominantno boravimo u telu od vrata na dole – tj. da budemo stanovnik celog tela – te tako i zemlje, sunčevog sistema, galaksije i, na kraju, univerzuma. A to učenje je, zapravo, učenje kako da se vratimo kuću – u svoje autentično biće, ili Sopstvo.

3) UŽIVANJE – zato što nam je to očito poslednja rupa na svirali

Uživanje je nešto što hronično odlažemo za neki “drugi put” koji obično nikad ne dođe, pošto sada i ovde uvek (i zauvek) imamo preča ili pametnija posla.

Mi smo očito zaboravili nešto što smo instiktivno znali i, iznad svega, isticali kada smo bili deca, a to je činjenica da je uživanje naše prirodno stanje bića kroz koje se beznaporno izražava naša istinska (radosna) priroda.

Zato je uživanje, pored disanja i vraćanja kući u prisutnost, jedan od najmoćnijih razloga koji će nas prirodno održati u jogi na duže staze.

Jer, kada vežbamo jogu u kontekstu uživanja, umesto u kontekstu borbe i osećaja da nam nešto fali, počećemo intuitivno da shvatamo da dobar osećaj koji je svojstven u stanju uživanja nije rezultat mukotrpnog ulaganja znoja na joga prostirci, već stvar odluke i jasne namere.

Dakle, počećemo da kapiramo da uživanje ne zavisi (na svu sreću) od naše sposobnosti da izvedemo zahtevne poze sa matematičkom preciznošću, kao što se teži u nekim sistemima joge, ali zato i te kako zavisi sa kojim unutrašnjim stavom, kvalitetom prisustva i napora pristupamo jogi.

Kada malo bolje pogledamo, videćemo da su: disanje punim plućima, prisutnost i otelotvorenje u celom telu i uživanje jedan živi i nerazdvojiv proces koji nema kraja, baš kao i joga.

Pitanje je da li smo voljni da ukapiramo kako je upravo nedostatak istih u našem svakodnevnom životu jedna od osnovnih uzroka nebrojenih oblika nesreće u kojima često pronalazimo sebe?

Ako jesmo, onda neće biti teško da se inspirišemo i revnosno posvetimo redovnom praktikovanju joge na način koji će naglašavati učenje da: 1) slobodno dišemo celim telom, 2) obitavamo u sadašnjem trenutku, prihvatajući gde smo i sa čime smo i 3) prosto uživamo u svojoj jednostavnoj – bogom danoj – sreći koja je nerazdvojiva od naše istinske prirode.

Valjda tome praksa joge na joga prostirci i treba da služi, zar ne?

Kako god bilo, na kraju neminovno dolazimo do istog, bez obzira kako to imenovali.

Prema tome, ako je tako, a jeste, zašto to ne bismo negovali od samog starta? Zašto se obično mučimo godinama, decenijama, a možda i celog života, da bismo tek na kraju shvatili poentu?

Da li možemo da učinimo (ili odlučimo) sada/ovde da nam život teče tako da podržava: prirodno slobodno disanje, potpunu prisutnost u celom telu i svemu postojećem što nas okružuje i čisto radosno uživanje kao kad smo bili mali?

Namaste!

Peđa Gnjatić

P.S. Ako vam se dopao blog post, ne zaboravite da ga podelite sa svojim prijateljima na društvenim mrežama.