Yoga StudioZamke na putu joge | Yoga Studio

Zamke na putu joge

twitter facebook
28/03/2017 | Peđa Gnjatić

“Imenovanje koliko god ograničavajuće bilo, nije problem sve dok smo u stanju da ga vidimo kao mapu koja nas usmerava ka teritoriji. Problem je u mišljenju i verovanju da je ime “joga” teritorija, ili onaj čuveni zen prst koji ukazuje na mesec.”

Ne biti svestan da nešto predstavlja opasnost, bilo fizičku ili mentalnu, nesumnjivo je najveća opasnost. Jedna od glavnih svrha joge je upravo to, osvećivanje i probuđenje prisustva na svim nivoima, tako da možemo blagovremeno da uviđamo kada, odakle i na koji način nam preti opasnost. Jer kako drugačije da je izbegnemo?

Pored zamki koje predstavljaju fizičku opasnost, postoje brojne mentalne zamke. Među njima se izdvajaju tri vrlo istrajne i suptilne zamke u obliku tendencija koje donosimo kao nasleđe na joga prostirku, a da toga gotovo uopšte nismo svesni.

O čemu se radi?

  1. UZIMANJE IMAGINACIJE ZA STVARNOST

Još od malena dok smo učili jezik, tj. da imenujemo sebe i sve drugo, stvorena je tendencija da imaginaciju uzimamo za stvarnost.

Kao što je Krišnamurti jednom rekao, „Kada naučite dete da imenuje pticu „ptica“, ono više nikada neće videti pticu.“ Kao što sunce ne vidimo kada ga zakloni oblak, tako ni pticu ne vidimo od reči „ptica“, što je vrlo čudno.

Ptica je ptica, uključujući i sve drugo, kao odvojena kategorija zato što je ne vidimo kakva je stvarno. U stvarnosti, ptica je nerazdvojivi deo svega ostalog što postoji. Istovremeno, ona je i jedinstveni izražaj same istine kao i mi ljudi.

Znak da pticu vidimo kao zaseban fenomen je precizni pokazatelj kako ustvari vidimo sebe. Ili, drugačije rečeno, sklonost da sve gledamo kao što nam se prikazuje na površini nastaje zbog ubeđenja i navike da stvari poistovećujemo s njihovim imenom, ili imaginacijom.

Taj obrazac zamene mape za teritoriju, donosimo svakako i na joga prostirku.

Uzmimo za primer reč joga, kao i sve druge reči koje simbolično označavaju nešto i joga je ime koje velika većina koristi da imenuje vežbanje fizičkih položaja (asana) i disanja (pranayame).

Imenovanje koliko god ograničavajuće bilo, nije problem sve dok smo u stanju da ga vidimo kao mapu koja nas usmerava ka teritoriji. Problem je u mišljenju i verovanju da je ime “joga” teritorija, ili onaj čuveni zen prst koji ukazuje na mesec.

Dakle, ukoliko jogu svedemo samo na zauzimanje fizičkih poza, ne samo da ćemo naginjati ka tome da prenaglasimo fizički aspekt joge, već ćemo takođe biti zatvoreni za sve druge „teritorijalne“ aspekte joge koji su van okvira fizičkog.

To je primer kako ime koje uzimamo zdravo za gotovo kategoriše granice u sklopu kojih razišljamo i, što je još gore, delujemo. Ključno pitanje je kako da odolimo tom duboko usađenom obrascu uzimanja imaginacije za stvarnost, koji je nesumnjivo jedna od najvećih opasnosti? Kako da percepciju ne zarobljavamo u fiksnim i relativizovanim okvirima?

U jogi se to rešava kroz ne-rešavanje, što je svojevrsni paradoks.

Umesto da boravimo u glavi identifikovani s umovanjem radije se spustimo u telo od vrata na dole u telo i uživajmo u magičnom pokretu disanja i čulnih senzacija. To će uspostaviti neophodne uslove za proces prevazilaženja ograničenja i usađenih obrazaca.

  1. AUTOMATIZACIJA

Ova zamka se ogleda u tendenciji da upadamo u nesvesnu kolotečinu navike ponavljanja ograničenih načina ili izbora na koje gledamo i praktikujemo jogu. Kada se to desi postajemo, kao što reče legendarni Džoel Kramer, njeni robovi.

Jer, automatizovana akcija nas ubacuje u fiksirano stanje transa u kojem ne samo da gubimo slobodu kreativnog delovanja, već nismo u stanju ni da vidimo šta se dešava. Takva akcija  isključuje mogućnost svesne evolucije uz pomoć koje prevazilazimo sebe i svet. Da se to ne bi desilo, moramo, pre svega, da obratimo pažnju gde se dominantno nalazimo, iz trenutka u trenutak, dok smo na joga prostirci. Ako je to glava, što je slučaj kod mnogih praktikanata, to znači da će i akcija da se odvija iz tog mesta.

Ponavljanje akcije koja proizilazi iz glave čini da ona neumitno postaje automatizovana, a mi slepljeni s njom.

Međutim, kada uspemo da se stvarno spustimo iz glave u celo telo i dozvolimo da nas apsorbuje osećaj poze i disanja, akcije koje preduzimamo neće izgubiti svoju kreativnu i neponovljivu notu.

Um ne može da se hipnotiše u automatizovanom ponavljanju ukoliko se naša čula slobodno kupaju u bogatstvu doživljavanja fizičkih senzacija, emocija i uvida.

Izraženo drugim rečima, kada pokretom koji proizilazi iz celog tela rukovodi telesna mudrost, umesto automatizovani mentalni obrazac, možemo da ostanemo radoznali i živo zainteresovani jer kvalitet i način kretanja nikada nije isti. Uvidi koje pritom stičemo  čine transformaciju mogućom.

  1. VEZANOST ZA REZULTATE

Vezanost za rezultate zapravo je vezanost za koncepte i ideje o tome kakva bi realnost trebala da bude. Vezanost proizilazi iz predpostavke da su zamišljanja željene realnosti vrednija od same realnosti. U tom smislu, logično je da ćemo se upecati u verovanje kako moramo nešto da učinimo što će zamišljanja pretvoriti u realnost.

U suštini, činjenje ovog ili onog se svodi na pokušaj da dođemo do izvesnih iskustava koja mislimo da da nam trebaju. Iskustva za koja se obično grčevito hvatamo jesu ona – poput orgazma – koja imaju moć da na trenutak suspenduju naš osećaj sebe kao odvojen entitet. To se u jogi zove samadhi, ili stanje jedinstva. Obzirom na to da smo skloni da pomislimo i poverujemo da će nam baš to iskustvo završiti posao, tj. doneti trajnu oslobađajuću transformaciju, vezujemo se za njega dok, pritom, ignorišemo istinsku vrednost svih drugih „nižih“ iskustava koja su nam, gle ironije, uvek na raspolaganju.

Ako ne želimo da budemo deo problema vezanosti, ono što je neophodno da  intuitivno uvidimo jeste da bilo koje iskustvo, a ne samo samadhi,  može da nam posluži kao odskočna daska ili prolaz u prirodno neutralno stanje – ili istinsku tišinu koja je konačno utočište duše.

Kako prirodno neutralno stanje nije ideal iz snova koji je moguće ostvariti kroz ego nastojanja, ono je poslednja stvar za koju ćemo ikada biti zainteresovani. Ipak, ono je tačno to mesto na kome se prirodno razrešava uzrok problema vezanosti koji nam je omča oko vrata, bez obzira što je možda vidimo i doživljavamo kao tek stezanje okovratnika.