Yoga StudioOd zaljubljenosti do intimnosti | Yoga Studio

Od zaljubljenosti do intimnosti

twitter facebook
26/03/2018 | Peđa Gnjatić

„Život voli te lukave preokrete, pruža ti nadu iz jednog izvora (zaljubljenosti), a onda zadovoljenje iz drugog (intimnosti)“  – Rumi

Jedna od osnovnih motivacija zbog koje smo ovde u životu jeste potreba i potraga za kontaktom i ljubavlju. To je više nego očigledno. Ono što nije baš tako vidljivo jeste razlog zbog kojeg nam je ljubav toliko potrebna. Šta je to toliko vredno u ljubavi da bez nje sve drugo gubi smisao?

Ljubav  nam, u osnovi, omogućava pristup bezuslovnoj slobodi da budemo onakvi kakvi zaista jesmo i da ostvarimo svoje krajnje potencijale. U kontekstu odnosa, ljubav otvara naše individualne granice (ili ego maske), tako da možemo da imamo direktni kontakt jedni sa drugima, da se bezuslovno povezujemo i rastemo zajedno. Mogli bismo da kažemo da je to glavna svrha života. Pitanje je kako da to realizujemo.

TRAGEDIJA LJUBAVI I PROBLEM SA DRUGIMA

Još u ranom detinjstvu velika većina nas doživela je šok u obliku straha da nećemo dobiti to što nam je najpotrebnije – ljubav. To nas je znatno izbacilo iz koloseka i poremetilo prirodni proces našeg odrastanja i sazrevanja u jednog sposobnog, neustrašivog i punog ljubavi pojedinca. Umesto da ljubav primamo i dajemo bezuslovno, naučili smo da se skrivamo i igramo igre jedni sa drugima. Nije ni čudo što smo iskomplikovali odnose.

Opširnija priča o tome kako da uspostavite dobar odnos sa (sobom i) drugima možete da pročitate: OVDE

Kada bi drugi, pored nas, bili svesni ko smo mi stvarno; kada bi bezuslovno prihvatili i reflektovali našu istinsku prirodu – tako da je i mi prirodno postanemo direktno svesni – i kada bi nam posvetili dovoljno pažnje, tada očito ne bismo imali problem. Sve bi teklo kako treba, ka totalnom ispunjenju svrhe zbog koje smo ovde.

Budući da je istina daleko od željenog, imamo posla sa problemima, preprekama, otporima, opasnostima, bolom i patnjom. Izgleda da je to jedini način na koji je moguće da učimo i evoluiramo.

IZAZOV ROMANSE

Zaljubljivanje je slično padanju sa litice u ponor bez dna. I u tom padu, toliko toga se dešava da zaboravimo i kako se zovemo. Ako se ikad osećamo da ne moramo ništa da radimo da bismo imali to što hoćemo, ako ikad verujemo kako je sve divno i sjajno, onda je to u vreme zaljubljenosti.

Ako postoji  lutrija u kojoj naslepo reskiramo sve što imamo, onda je to romansa – otud, slepa ljubav. Bez obzira na sve, samo iskustvo je, istina, bolje od najboljeg. Ali, „happy end“ u kojem nam se pred očima raspada predivni san, i buđenje u realnom životu, niko od nas ni u ludilu ne očekuje.

Kao što je Narcis bio zaljubljen u odraz svog sopstvenog lika, tj. u sebe, tako se i mi  zaljubimo u idealnu sliku koju zalepimo na lice voljenog. Stoga, osim što nismo u stanju da realno vidimo konkretnog drugog, ne možemo ni da gradimo odnos sa njim na realnim osnovama. Sve što možemo tiče se projekcije i fantazije drugoga i odnosa sa njom.

S druge strane, dešava se ogromna razmena seksualne energije, entuzijazma, poleta, svežine i slatkih emocija. To je ono što pripada nama, i to je realno. Ali sam odnos je iluzoran, jer je zasnovan na idealu ili slici o „savršenom ljubavniku“, kroz koju doživljavamo običnog drugog. I to pripada umu ili virtuelnoj realnosti.

Problem je što u celoj priči nema svesnosti o tome ko smo mi stvarno. Umesto toga, postoji svesnost poželjnih mentalnih slika sa kojima se poistovećujemo i, naravno, strasna igra energija. Otud, mi smo u odnosu sa drugim zapravo radi svojih sopstvenih slika i zadovoljstva koje pri tom dobijamo, a ne radi njega ko je on stvarno.

Tek kada napustimo voljene slike (ili predrasude) o drugome, i obratimo pažnju na njega, možemo da počnemo da gradimo istinski ljubavni odnos. Do tada, mi smo zaljubljeni u svoju sopstvenu projekciju, nažalost.

Obzirom da postoji maksimalno poricanje stvarnog pojedinca, u ime slike o njemu, sve što stvorimo u tom odnosu je romansa, a ne realnost. Tako, nije ni čudo što neizostavno bankrotiramo kada dođe kraj filma i početak realnog odnosa, tj. života.

I na kraju, kada nastane konflikt i realan život – druga faza na putu do ljubavi – naše slabosti i razlike izbijaju na površinu, i počinju da nam bodu oči. Za vreme romanse, sve nam je bilo ravno do mora. Sve je bilo ispunjeno energijom, toplim ljubavnim emocijama i razumevanjem, a da ništa nismo morali da radimo. Međutim, u fazi konflikta, svađe i prepirke, skoro ništa nije onako kako bismo želeli da bude.

Umesto da pažljivo pogledamo u to šta nam se dešava i otvorimo se za mogućnost da učimo iz trenutnih poteškoća, mi najčešće traćimo svoje resurse na racionalizaciju, opravdanje, osuđivanje, žaljenje, kritikovanje i osuđivanje.

Umesto da se suočimo sa svojim manama, ili lekcijama, i shvatimo šta nam poručuju, mi radije prebacujemo odgovornost na drugoga. Naravno, ponekad je drugi nepopravljiv. U tom slučaju, treba da ga ostavimo njemu samome.

Nažalost, mnogi od nas ostanu zaglibljeni u toj fazi konflikta i prepirke celog života. Do istinske ljubavi i intimnosti, uistinu, malo njih stiže. Pitanje je gde grešimo?

 

 PROBLEM STRAHA

Budući da ljubav afirmiše otvaranje i ogoljavanje na svim nivoima, saosećanje, opraštanje, dozvoljavanje i napuštanje kontrole, na samu pomisao da ćemo tada biti nezaštićeni, i samim tim ranjivi, reagujemo emocijom straha i posledičnog povlačenja.

Na primer, zbog straha od ostavljanja, pokušavamo da osiguramo da nas partner voli sve vreme, ne uviđajući da tako upravo uništavamo samu mogućnost da ljubav procveta u bašti našeg odnosa. Umesto ljubavi, na taj način stvaramo ni manje ni više nego uslove za ljubomoru, mržnju, bes, žalost i sve drugo čega se plašimo. Ili napustimo partnera, pre nego on napusti nas. Ili, iz straha od dubljeg otkrivanja pred drugim, zauzimamo gard i zatvaramo se za razmenu intimnosti.

Prva greška je u pogrešnoj predpostavci šta bi sve loše moglo da se desi ako, na primer, napustimo kontrolu i otvorimo se za dublja osećanja intimnosti.

Konkretno, kada uzimamo sumnju, nesigurnost,  nepoverenje, neizvesnost, ranjivost, rizik i povredljivost lično, tada osećamo strah da nam se nešto loše ne desi. Kao rezultat dobijamo nagon da se zaštitimo. Međutim, naš pokušaj „zaštite“ je, ustvari, odvajanje od fizičkih senzacija i emocija, i osećanja drugoga. To radimo tako što se povučemo iz tela u (glavu) koru velikog mozga.

Kada bismo samo mogli da prvo, jednostavno priznamo da smo uplašeni, bez ikakvih izgovora i umovanja, drugo, osetimo emociju straha u telu, tj. dopustimo joj da bude tu sa nama. I treće, delujemo kao da nismo uplašeni, a da pri tom ne negiramo prva dva koraka, transformacija straha bi se desila bez ikakvih problema.

NEVOLJNOST DA VIDIMO ISTINU

Ako nismo voljni da se suočimo sa istinom o tome šta smo mi stvarno, i sa prirodom našeg odnosa, ne postoji taj problem koji može da nas natera na to.

Dakle, nisu problemi ti koji su krivi što ne uspevamo da vidimo istinu, već mi sami.

Mi smo ti koji zatvaramo oči pred  istinom jer bismo u tom slučaju morali da se promenimo. A pre nego što se promenimo, moramo da priznamo i prihvatimo sopstvene promašaje. Da bismo to uradili, neophodno je da se deidentifikujemo od ega, tj. slike kroz koju idealizujemo sebe.

Evo primera: ako volimo o sebi da mislimo kao nekome ko je uvek u pravu, onda je nemoguće da vidimo kada pravimo greške. Čak i da priznamo da smo pogrešili, na insistiranje drugih koji to očigledno vide, to nas neće sprečiti da ubuduće ne grešimo. Ništa nas neće sprečiti da ne grešimo ako nismo voljni i spremni da uhvatimo sebe na delu – upravo kada grešimo. Sve dok ne odustanemo da se izgovaramo, racionalizacijama i nesposobnošću, za sopstvene greške, imaćemo tendenciju da ih previđamo.

Drugim rečima, sve dok nastojimo da ostavimo utisak da nismo mi ti koji to rade, da greše, nastavićemo na očigled svih da to radimo.

Konačno, prestaćemo jedino onda kada ne budemo više mogli da obmanjujemo sebe da nam do istine nije stalo više od svih laži.

Prema tome, tek kada iskreno priznamo da zapravo želimo istinu više nego išta na ovome svetu, prestaćemo da okrećemo glavu od nje. Onda nam greške više ničemu neće služiti, pa ih nećemo ni praviti.

KAKO DO INTIMNOSTI

Intimnost je ljubav na delu. To je ljubavni prostor između partnera u kojem ne živi strah, skrivanje, manipulacija i dominacija, već pažnja, prihvatanje, uvažavanje i dozvoljavanje.

U tom prostoru oba pratnera mogu da dišu, uživaju, osećaju obostrano prihvatanje i uvažavanje.

U njemu vlada živa dinamika koja odiše mirom i skladom.

Međutim, i kada dođe do turbulencije, ili konflikta, umesto da paničimo i preduzimamo radikalne mere, kako bismo „urazumili“ drugu stranu, mi taj trenutak koristimo da naučimo nešto, bez obzira na to koje kriv.

Otud, jedna od glavnih odlika koju partneri imaju, kada su u intimnosti, jeste ravnopravno preuzimanje odgovornosti za sve što rade i što im se dešava.

Da bismo i mi mogli da ikusimo blagodeti takve jedne intimnosti, neophodno je, na prvom mestu, da budemo spremni da se menjamo.

U suprotnom, umesto intimnosti, težićemo da održavamo svoj ego i njegove samocentrične interese, koji nemaju nikakve veze sa istinskim potrebama našeg partnera, a bogami ni naše duše.

Drugo, potrebno je da naučimo da budemo i telom i dušom tu za partnera onda kada je potrebno, naravno ne sve vreme. To znači da smo u stanju da povučemo svoju pažnju sa svih drugih stvari i posvetimo je isključivo odnosu sa voljenim. Budući da pažnju sledi životna energija, magična razmene energetske i emotivne komunikacije može da nastupi. Pored toga, tu će uvek da isplivaju i neki neraščišćeni računi iz prošlosti, tako da je konflikt nezaobilazan i u ovoj fazi.

Ali sada, to možemo da dočekamo sa dobrodošlicom, pošto više na to ne gledamo kao znak da nešto nedostaje našem odnosu. Zapravo, to koristimo za ozbiljno testiranje naše ljubavi, tj. koliko smo u stanju da budemo tu za partnera, da ga prihvatimo, poštujemo i dozvolimo mu da bude onakav kakav trenutno jeste, sa svim svojim manama i vrlinama.

Put do intimnosti je, kao i joga, živi proces pročišćenja i rasta.

To je jedna dugoročna investicija, u kojoj svoje lične interese žrtvujemo za zajedničke. Isto tako, to je izuzetna prilika da prevaziđemo svoje uslovljene navike, verovanja, perspektive, tendencije, ponašanja i akcije.

To je šansa da procvetamo na svim nivoima.

Prema tome, ne izbegavajmo priliku da se zaljubimo samo zato što se plašimo mogućeg pada, konflikta i  patnje.

I da, znajmo da posle oluje – zaljubljenosti i prepirke – uvek dolazi sunce, ili toplina intimnosti i ljubavi.

Peđa Gnjatić

P.S. Ako vam se dopao post podelite ga na društvenim mrežama. Hvala.

🙂