Ako imamo u vidu uobičajne načine na koje se dosada ispoljava u praksi joge – a to su: rasejanost pažnje, nezainteresovanost za sam proces prakse, nestrpljenje i nesigurnost u sopstveno (ne)znanje kako treba da praktikujemo – postaje nam jasno da je dosada nezaobilazna deonica na putu joge. I to je prva stvar koju treba da znamo.
Stoga, proces prevazilaženja dosade je, ustvari, proces prevazilaženja dela uma u kome se dosada ispoljava. I to je, konačno, sve što treba da naučimo, da bismo izašli na kraj sa dosadom.
Međutim, obzirom da mi inače dominantno boravimo u tom delu uma, znači da je dosada svojstvena našem uobičajnom svakodnevnom stanju. I, shodno tome, kada dođemo na joga prostirku, mi zapravo započinjemo proces joge iz tog (dosadnog) dela uma, što potvrđuje da je dosada nezaobilazna, baš kao što je prag nezaobilazan kada ulazimo u kuću.
E sad, za razliku od kućnog praga koga pre(vazi)đemo i pre nego što trepnemo, dosada nas prati u stopu, kao senka, sve dok ne naučimo da se prepustimo dubljim dimenzijama procesa joge, a to je za veliku većinu praktikanata joge sve samo ne jednostavno. Saznate zašto: OVDE
Prema tome, ajd da vidimo šta je to što nam nedozvoljava da se otisnemo, od samog starta, tamo (unutra) gde vlada čista radost, radoznala prisutnost, osećaj celovitosti i ispunjenja, bezgranično strpljenje, živa zainteresovanost, zaigranost, humor, kreativnost, bezrazložno uživanje i mir.
PRAKTIKOVANJE RADI JURENJA BUDUĆEG POSTIGNUĆA
Dakle, sve dok mislimo i verujemo da je praksa joge sredstvo na putu do ovog ili onog cilja, bez obzira koliko on plemenit bio, nećemo je tretirati i percipirati kao proces koji je sam po sebi prolaz u dubinu bezgraničnog prostora uma i trenutne slobode.
I, još nešto, ako jogu praktikujemo radi postignuća koje smo zacrtali u svojoj glavi, to govori da je u suprotnom ne bismo ni praktikovali. Imajući sve ovo u vidu, nije teško zaključiti zašto nam praksa joge postaje dosadna, onog trenutka kada “ostvarimo” cilj, ili prestanemo da verujemo da ćemo ga (ikada) ostvariti.
Kada bismo se samo setili zašto smo, dok smo bili mala deca, toliko voleli da se igramo, verovatno bi shvatili da je to zbog toga što nam je sama igra bila čista bezciljna uživancija koja nam je omogućavala da beznaporno i instiktivno rastemo i živimo u dubini realnosti sadašnjeg trenutka.
Pitanje je da li želimo ponovo da naučimo da, ovog puta, praksu joge postavimo u taj kontekst? Ili, pak, želimo da se održavamo – pošto-poto – na površini (intelektualnog dela) uma i borimo sa dosadom i suštinskim besmilom.
Ako želimo da naučimo da praktikujemo jogu u kontekstu čistog uživanja u procesu dok, pritom, zaboravljamo na buduću destinaciju, onda treba da budemo voljni da preispitamo svoj unutrašnji stav, nameru i pristup jogi, pre svega. Free e-knjiga – ODRŽIVA JOGA JE DOBRA JOGA – može uveliko da vam pomogne u tome.
MEHANIČKO PONAVLJANJE JEDNIH TE ISTIH POKRETA, ILI ASANA, KOMBINACIJA ASANA I PRISTUPA PRAKSI
Kada nam je svrha prakse u ostvarivanju ovog ili onog fiktivnog cilja, tada imamo tendenciju da praktikujemo na auto-pilotu koji nas upravo održava u površinskoj žabokrečini uma. Tako da nije ni čudo što postajemo nestrpljivi, rasejani, nezainteresovani i nesigurni.
Jer, gledajući iz tog površinskog dela uma izgleda nam 1) da protok vremena nepodnonošljivo šlajfuje i 2) da je naše učestvovanje u trenutnom dešavanju vrlo siromašno. Eto zašto nam je dosadno.
Naravno, ako nam je praksa joge snajperski orjentisana prema ambiciji da dostignemo budući cilj u stanju smo da (iz)racionališemo i tolerišemo stanje dosade, kao što to, inače, rade svi zaposleni koji ne vole svoj posao, ali zato imaju cilj da zarade pare. Sve dok, ne uletimo u vrstu dosade koja nas strpljivo i neizostavno čeka, na kraju, nakon što neminovno shvatimo da se ne približavamo ni milimetar (pret)postavljenom idealu, uprkos svemu što preduzimamo i trenutno (kao) ostvarujemo.
U tom pogledu, dosada ima i te kako svoju (alarm-clock) ulogu pomagača u procesu osvešćivanja.
Samo je pitanje da li smo voljni i u stanju da je iskoristimo u tom kontekstu? Ili ćemo je tretirati, po navici, kao (smrtnog) neprijatelja koga treba ekspresno eliminisati – pošto-poto – ili u najmanju ruku izbegavati?
Ako pogledamo u dominantno ponašanje većine današnjih ljudi, uključujući čak i decu, videćemo da im mobilni telefon služi kao glavno sredstvo za beg od dosade koja je, sad već, postala gotovo sveprisutan fenomen u tehnokratskom eri.
Mi u jogi to rešavamo – vrlo prosto – tako što jogu tretiramo kao živi proces kome dopuštamo da nas apsorbuje tako da budemo jedno sa njim – tj. svime što se dešava i što nas okružuje.
Na taj način dolazimo do neposrednog iskustva naše istinske prirode koja u svom prirodnom stanju i ne zna šta je dosada. Tako da, iz te perspektive nama šta da prevazilazimo. Dosada je, kao što sam rekao, samo fenomen koji se tiče jednog dela uma, i ništa više.
Ako vam se dopao blog post, podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama.
Namaste!
Peđa Gnjatić